Vladimir Stepanic.jpg

CRTICE IZ KURILOVEČKOG NOGOMETNOG ŽIVOTA

Tekst piše: Vladimir Stepanić

'ODI DOMOM, ZEMI KUVAČU I PRIMLI SE KUVAJNA…

Da vas odma i na začetku rešim svake dileme i sve moguće upitnikov vezane vuz naslovnu rečenicu: naime, ta je rečenica protekle subote daleko najviše put izrečena i ponovlena med kibicima na tribinami samoborskoga stadiona, na kojem su nogometne vještine i snage odmjeravali domaćini i naša kurilovečka družina. Suđenje je bilo povjereno osobe nežnijega spola, dakle sutkinji pak vam to, pretpostavljam, bjelodano otkriva uzrok učestaloga ponavljanja naslovne rečenice.

 

Zanimljivo i pomalo komično zvuči činjenica da su za predmetnum rečenicum malo posezali domaći, pa malo gostujući kibici i drukeri i tak se to ponavlalo i vrtelo v krug sve 90 minut. No, nikoga to ne treba čuditi, s obzirom da je „gospođa u crnom“ svojim odlukama iritirala i v nevericu dovodila i jedne i druge. I delegat utakmice, koji se na tribini „parkiral“ neposredno v naše blizine, često je odmahival i vrtel z glavum na presude viđene i izrečene na terenu od strane glavne sutkinje. Naročito se to dalo primetiti negde oko 20.-te minute, kad je na nagovor domaćeg trenera našem Crnovu uvalila „žuti“ za prekršaj (kakti lakakt?!) koji se dogodil barem dve minute prije. A samo dve minute kasnije daleko brutalniji start domaćega stopera prolazi bez ikakve opomene, niti usmene, kam pak one v žute boje. I tu je bil početek njezine nesigurnosti i nedoslednosti i nastavak v najmanju ruku čudne procene kak samih prekršaja, tak i nihove težine. Da se odma razmemo, gospođa to ni delala z bilo kakvum namerum, daleko od toga, gospođa je to delala jedino i isklučivo jer nema osećaja za igru niti je dorasla vođenju utakmice trećeligaškoga ranga. I šlus! To je jedna i jedina istina i nema drugih istina do te! E, sad, zakaj je tomu tak da nadležni v savezu delaju takvim osobama zapraf „medveđe usluge“ i uporno ih rivleju v situacije terima nisu dorasle pak se tu i tam pomalo osramote i izazivaju podsmehe, to bi ipak trebalo priupitati te mudre glave, v ovom slučaju onu teru nosi povjerenik za suđenje. Fakat se vu te glave mora dogoditi nekakov ozbilni kvar i „kurc-šlus“ kad se vuj'ne rodi ideja da se vođenje utakmice između Lukavca i Kurilovca, prije par mesec, za koju se zna da spada med lokalne derbije, z dodatnum lokalnum prestižnum draži pa i određenim nabojem, povjeri – sutkinje, i to baš iste te tera je i v Samoboru prezenterala svu svoju izgubljenost i zalutalost u odabiru „informativnog predmeta“ zvanog nogometna igra. I tko je tu onda praf za praf lud, a tko zbunjen!? Pa, za Boga miloga, ni ženska kriva kaj si je poželela čez, doduše potpuno krivo zebrani hobi, malo popraviti osobni proračun i saldo, to je fakat i sekak nezino pravo, ali kaj je z temi dušebrižnikemi teri su je to omogućili, a da pri tem nemaju muda ženice reći da to, ipak, ni zaj'nu ili bole reći da ona, ipak, ni za to!? Pa kaj je to stvarno tak teško reći  i ženicu uputiti v malo niži rang loptajna ili je dati dobronamerni savet oko odabira možebitno drugačijega i takaj dohodovnoga hobija!? Dakle, vrlo dobro se zna tko je tu lud i tu problema niti dilema nema, problem su zapraf svi oni koji zbog tih „dvorskih luda“ ostaju zbunjeni i zatečeni – igrači, treneri, publika….A s čim to oni, molim vas lepo, zalužuju biti zbunjeni, zar je jedna takva „zalutala ovčica“ važnija od svih njih??? Kapa dole i s'aka čast ženske emancipacije i ravnopravnosti, ali, brate mili, kaj nejde – nejde, kaj je preveć – preveć je, premazali mi to z najfinijem medom ili oblepili z najslajšemi samoborskemi kremšnitami!

Zanimlivo je da je Senad posle tekme, v svojem povišenom verbalnom obraćanju, gospođu sutkinju koj nam je već po treći put delila „pravdu“, zamolil da se „mani ćorava posla“, to jest, da zebere neki rang po svoje mere i mogućnostima, jer ovomu nikak ni dorasla pak takaj nema nikakvoga smisla da zbog nje svi na terenu i oko njega pate…Razme se da mu je gospođa mam i z guštom pokazala tamno črleni karton, koristeći oružje tero su je v ruke, baš kak i nju samu, porinuli ti nezini mentori i dušebrižniki pak je s'e to posle dala i zapisati v izvešće z utakmice. Napisal je, doduše, v istom i gospon delegat da je domaćin postigel gol v 90+3. minute z „dvojbenoga kaznenoga udarca“. Ali, koga briga za s'e to i kakve koristi od s'ega toga? Mi smu ostali bez toga jednoga, doduše više neg zasluženoga boda, Senad bu dobil kaznu od par tekme zabrane sjedanja na klupu, a sutkinja se bu, v dodatnom i z pepelom posipanom i blažem izvešću ipak zvlekla z te cele „drek pozicije“ i dobila novu priliku da za tjeden, dva, na neke nove tekme, zaradi nove 400-500,00 hrvatske kune. Bez obzira na višestruku cenu i znatno dalekosežniju posledicu teru budu, zbog te „pišlive“ 400,00 kuna v nezinem žepu, pak morali platiti i snositi s'i akteri te buduće i, uveren sem, pak diskutabilne i dvojbene tekme. Pa sad ti posle s'ega budi i ostani normalan, ma ne mreš da ga jebeš!!!

Moram, inače, priznati da sem baš pri kraju tekme ostal malo poljuljan v onem svojem uverejnu kak gospođa nema nikakve zle misli i namere jerbo je tek v 89. i 90. minute domaćinu pokazala dva žute, čist onak radi dojma i kakvoga, takvoga egala, z obzirom da je do tad bilo čiste 3:0 za nas kaj se tiče opomene. E, onda je v 90+3. minute dosudila elver za domaće, posle Frankovog uklizavanja na loptu na korner linije, daleko od gola i svake opasnosti po istoga i Brdarićeve glume dostojne kandidature za „Oscara“, na teru je, na žalost naivno nasela. Franko, za čudo, ni dobil ni usmenu kam pak žutu opomenu pa s'e skupa ipak ima duvu po određene promućurnosti i perfidnosti, razme se – na ženski način…

Sama tekma je, inače, na relativno mekanom terenu bila prilično zahtjevna, ali i obostrano korektna i dobrim dijelom ravnopravna u pogledu velike prilike. Domaćini su imali možda i koju više, zahvaljujuć prije svega našim „black-outima“ i pogreškama, nikak ne zahvaljujuć njihovim osmišljenim ili lucidnim akcijama. Što više, uvodne 25 minut bili su na naše strane, ali i veći dio drugoga „polčasa“. Domaći portir Klemenčić skinul je „mrtvace“ Aliliju i Pezi, a na čudesan način je skinul i v prečku skrenul bombu Stojakovića. Na druge strane, Franko je na još čudesniji način skinul dva domaća zicera i bilo bi se fakat teško odlučiti kome od njih dati epitet igrača utakmice. No, posle događaja u 90+3. minute, dilema je razriješena, taj epitet dodjeljujem – „gospođi u crnom“, sutkinji, i to bez ikakve konkurencije.

 

Razme se da bi bil greh dojti v Samobor, a ne navrnuti se v centar i poiskati, vuz fašnika, najjači samoborski zaštitni znak – kremšnite. Tradicija je već da se obično navrnemu v „Livadić“ i počastimu z ovum slasticum, uz obaveznu plus šest porciju i za domom. Baš tak smu i v subotu Ćiroki, Bašo i ja postupili, vuz jednu bitnu razliku, da mi te kremšnite, još pod dojmom tekme i 90+3. minute, nigdar nisu bile tak gorke i nigdar mi nisu tak loše sele. A nisu one sirote niš krive, nisu one krive kaj ne znaju kaj se v mojem želucu i okoj'nega događa, baš kak ni ona „sirota“ ni bila kriva kaj ni znala kaj se na terenu okoj'ne događa….

Tužni smu se, razočarani i z osećajem jada i besa, a pogotovo jebene nemoći da bilo kaj premenimu ili popravimu vu te jebene nogometne močvare, vrnuli v naš klupski kafić. Nemoć je bila takve snage, volumena i dimenzije da nismu imali volu ni piti, a kamoli karte v ruke zeti i hititi teru partiju. Već v osem vur sem bil doma pak me žena z nevericum pogledavala, a onda z pitanjima zbombarderala: pak kaj se dogodilo da si ti već doma, da se niste posvadili, da niste možda zgubili…Baš su mi ta nezina pitajna došla kak „kec na desetku“ pak sem je najprije hitil one kremšnite na stol, a odma potem i odbrusil: da, Baro, zgubili smu, a kak i ne bi zgubili kad nam je sudila jedna tebe slična spodoba, samo kaj ni tak tučna i berićetna neg mršava kak glista i za glavu veća od tebe. Moje Bare je to bilo smešno pak se fakat od srca nasmejala, vuz završno pitajne: kaj, kaj si rekel, kaj vam je baba sudila?! Mislim si, baš si dobro rekla – baba, ali je za nova pitajna nis dal priliku neg sem nestal i zaprl se v sobu, ne bi li skrenul misli z još jedne epizode, ovaj put Samoborske, te nogometne žabokrečine i preusmeril je na mirnije i pametnije životne teme. Vu te namere vužgem mobitel i prelistavam vesti, a ona udarna vest mi ponudi listu dužnikov teri su najviše dužni i teri takaj spadaju v jednu vrstu sportašov jerbo su oborili s'e rekorde v dugovajnu spram porezne, države, Boga i vraga!? I gle čuda, s'e su to redom viđene osobe tere se i denes slobodno vozikaju v svojim „mečkama“ i džipovima, tere se skupa druže i pijančuju na domjenkima i v specijalnim bertijama, za s'e ostale zaprtoga tipa, osobe tere doslovno – uživaju v životu. Za razliku od s'e one bokcov teri nisu na vreme struju platili pak jem preti ovrha i već zutra bi mogli ostati bez televizora, teri po zakonu spada v luksuznu robu, bar kad su ti bokci vu pitajnu. Ili za razliku od onoga drugoga bokca teri ni kaznu dospel platiti jerbo je svojum trošnum „škodum“ prešel na žuto. Sreća, on ipak ima stanovite pogodnosti i blažen je jer more zebrati: more pod „a“ kaznu platiti, a pod „b“ ju, fala Bogu, more zameniti za odlazak v komfor hrvatskoga rešta, Remetinca na primer, on nam je najbliži, istoga toga Remetinca izvan čije se visoke ograde, v svojemi limuzinami voze prije spomenuti rekorderi, žureć se na još jeden dernek v svoje i samo svoje zaštićene bertije….  

Jebem vas i vesti, kaj sem vas opće iskal i otvaral, kam god dojdeš – nepravda, kaj god otpreš – nepravda. Jebem te i nepravdu i nemoć, jel tomu opće ima kraja vu te lepe naše? Ak niš drugo, pričinilo mi se na časek da ona popoldnevna nogometna nepravda ze Samobora, v odnosu na ovu frišku z mobitela, spada v kategoirju - „pičkin dim“. Fakat vas prosim – oprostete mi na izrazu, ali izbora baš i nisi imal jerbo je dim v začetku, sadržaju i raspletu cele ove priče – uzročno i posljedično,  ipak, ženskoga roda.

Na kraju vam želim da lepo proslavite svetek još svetijega Martina, da se krsteć mošteka v vinčeko lepo i svinjski napijete jerbo samo i jedino tak morete pozabiti na s'e nepravde i nemoći ovoga sveta. Ali nikak najte pozabiti da posle toga domom treba peške iti…samo tak morete Remetinec v širokem luku zaobijti….