CRTICE IZ KURILOVEČKOG NOGOMETNOG ŽIVOTA

Da se odma' razmemu – megla ni pod razno ni razlog kaj sem preskočil jeden tjeden i nisem vam pisal, razlog se skriva v „pojačanom obimu posla“ jerbo godišnji kalendar i bilten kluba trebaju na vreme dojti v vaše ruke, treba odraditi pripreme za „Kurilovečku noć“ tera je zakazana za 09. prosinca v restoranu „Za vašu dušu“, treba za tu priliku „namamiti“ sponzore kak bi tombola bila kak se šika i na potrebitom  nivou, treba pomalo pripremati materijale za monografiju kluba tera bu k letu uveličala 75 let negvoga rođejna i živlejna….Posla k'o u priči, a vremena se mejne, naročito onoga tero išče da si sedneš na miru, skupiš i posložiš misli i hitiš ih na paper…

 

A to je prilično teško kad „misli mi vrludaju“, kak bi to zapopevala primadona pop glazbe Josipa Lisac, a još teže kad je „magla svuda, magla oko nas“, dodala bi naša najpoznatija Lisica. E, sad, kak sem to već v naslovu rekel, ne muči mene ta megla kaj se v rano jutro raširi po našem lepom Turopolju, onda se časa povleče i otijde (valda na obed?), da bi se v kesno popoldan pak vrnula, još gušća i još dosadneša. Razme se da mi i po te megle moramu disati i uvlačiti taj megleni i mokri zrak vu se, ali mi se s'e više pričinjava da ga neki ne dospeju v celosti i na vreme van pustiti i zdehnuti pak se taj ostatek meglice raširi po telu, a bogme i do mozga segne i tu se nagnezdi. Kaj je najgore, nikak se ne mrem oteti dojmu da med te „neke“ spadaju i naš precednik i članovi njegve kurilovečke nogometne vlade. A zakaj imam takov dojam, bum vam probal pojasniti v nekuliko rečenice tere slede.

Mam moram priznati da moja malenkost vu sebe skriva i jeden prilično zajeban, nezgodan i fest zahtjevan karakter kad su vu pitanju „red, rad i disciplina“ v našem malom seoskom klubu, a jebena pedantnost i težnja savršenstvu glavne su „mane“ toga karaktera. Ali, isto tak, moram napomenuti da razumevajna, strplejna i tolerancije imam v neograničenim količinama, svestan da fakat nigdo na ovem svetu ni niti more biti savršen, da nismu s'i isti i da ne mre s'e navek teći kak po loju. Ali, toga razumevajna nimam baš navek, bole je reći da ga imam je'nu dobu, s'e dok kap ne pobegne z čaše van….E, sad, red je da malo pojasnim kaj vu te moje „lude glave“ podrazumeva pojam savršenstvo: čist, vređen i nadišan šakret, uredna i posložena sala širom otprte vrat za s'e ljude dobre vole, još uredneši šank i kafić v terem se čuje glazba pažlivo dozerane glasnoće, lepo posložena i zmetena letna terasa tera vas mami da si sednete za stol, takaj vuz tihu muziku, vređen zeleni okoliš…i kaj je najvažneše – ljubazni, prijazni i vedri klupski dužnosniki, treneri i „šljakeri“. To je, eto, ta moja vizija klupskoga dnevnoga savršenstva, vizija v tere se osećam fest ugodno, dobrodošlo i k'o svoj na svojem, to je slika kluba koja mami osećaj zadovoljstva, sreće i ponosa kaj mu pripadaš, slika tera v mojem slučaju dodiruje osećaj – „maloga orgazma“.

Ne viđam tu sliku v zajdne vreme ili ju viđam tek povremeno, tu i tam…. ta slika više ne vesi na našem klupskom zidu, nekam je nestala i zgubila se. Pa koga onda kriviti za nestanak te lepe slike, koga drugoga neg meglu, pak de bi se ta sličica mogla zgubiti neg v megle!? Megla, megla…prokleta bila!

Skoro s'aki jebeni dan navrnem se do kluba, a moje slike nigde ni traga ni glasa. Ne mrem se oteti dojmu da sem došel nekam, ni sam ne znam kam, v Kambodžu valda….puna terasa preterano i bespotrebno načičkane stolov, znapak okrenute, noge jem štrče v zrak kak aveti, baš kak i suncobrani na susedne terase štrče kak da je sredina leta, nepospravleni letni šank na ulazu pred kafićem, neposloženi inventar na bine i okoj'ne…I kak da se čovek tu oseća lepo i ugodno…kak da mu ta slika rusvaja i „ratnog stajna“ zmami osmeh na lice, de je tu prostor za zadovoljstvo i sreću, kam pak za ponos bilo kakve fele?! Kakov jebeni „mali orgazam“, nema ga niti na vidiku, ma ni v primisli, ali da me zbog s'ega viđenoga kole i frče v dropcu, da me spopada nekakov nemir, a skupa ž'nem vu mene se nagnezdila i nekakva tuga i sjeta…Baš kak se i v Kanižajeve pesme „I onda neš pil“ nagnezdil onaj jastreb: „ciruš jastreb z oštrem klunom vu mene je gnezdo svil, jebivetru kluca jetru – i onda neš pil? Vraga neš pil…!“

Tebi, kak bi rekel Izet, „dragi moj čitaoče“, prepuštam prosudbu jel je moja vizija savršenstva i san o istomu, kategorija izvan svemira, na granice ludila ili pak i ipak spada v ovozemaljske manire lepoga i poželjnoga ponašajna v našem malom seoskom klubu. Ti mi, dragi čitaoče, s pravom moreš postaviti pitanje – a tko si ti da popuješ i sudiš o nekim stvarima, od kud ti pravo da nešto ili nekoga špotaš i kritiziraš, da mu soliš pamet…?! Pišem ovo, dragi čitaoče, s pozicije maloga i običnoga čoveka, čoveka al pari tebi, ali i kibica, drukera i štovatelja kluba koji se kroz više od 40 godina „udarnikovanja“ svojski trudil da svima onima oko sebe koji klub na bilo koji način čine i na njega se pozivaju, pruži puno prilika i razloga za – uživanje u ponuđenom osjećaju „maloga orgazma“. Upravo zato neki neredi, nedosljednosti i inertnosti pomalo boliju i donose nemir z dozum neslaganja i revolta, zadiru u narušavanje godinama primjerenog ljudskog ega i taštine, a istovremeno narušavaju i ugodu sećanja na „dane ponosa i slave“ i na iste navlače – meglu. Ostaje tek nada da bu megla ze svojem odlaskom, ze sobum zela i mrsku sliku i neugodan osećaj teromu sem posvetil ovo štivo. U suprotnom, nikak ne bu dobro jerbo posle megle, kak jesenske nepogode, dolazi ona još zajebanija, zimska – sneg. A tek taj more tuliko toga skriti i prekriti i smrznutem dugo na životu obdržati…

Razme se da ni s'e baš tak sivo, a kamo li črno, prebije se čez tu vražu meglu i tera svetla zračica dragoga sunčeka…Najviše takve zračice šele nam naš gdin MIB, teri svoje posle domara i oružara zbavla vredno i savesno, kak po špage, baš kak da sam sebe oće dopelati pred vrata prije spominjanoga „maloga užitka“. E, sad to kaj tu i tam priguza prek s'ake mere, to je valda od prevelikoga posla, a možda mu je to i v opisu samoga posla, do zna, pak je čovek i tu vreden i privržen do jajec (pardon, veli se – do bola). A kaj moremu, jajca i bol v negve leta nikak nisu suprotni pojmovi, kaj više, s'e su si bliži i privrženeši….I još se, Bogu fala, jeno svetlo pojavilo vu te guste kurilovečke megle, v sred tere je najemput zasvetil lik naše nove tajnice Ivane. Da se mam razmemu, s'aka sličnost z pojavum one Gospe na jugu susedne nam države, sasma je slučajna, ali nam je ova naša, oćeš u dužnosničkom, fizičkom ili psihičkom smislu – fest ugodna i  draga i sasma dovoljna.

Sunčeka je puno bilo i v subotu, a najžešće je sjalo i v zenitu bilo točno v 16 vur i 43 minute kad je mali Puška v gol pospravil ubačaj Crnova i donesel nam, posle dužega posta, pobedu kontra visoko plaseranoga Maksimira. Dečki z „maksimirske šume“ v prvom su delu opravdali svoj visoki plasman i dokazali da je reč o respektabilne momčadi, doduše puno jače i opasnije na svoje obojske umetne trave. V drugom su polčasu ipak ostali bez sape, razlog čemu je bilo i naše pojačavanje ritma utakmice i pritiska na njihov gol. Naši su dečki pružili fakat jednu dobru i fest zahtjevnu partiju pak su, vuz maksimalne napore, došli do zaslužene pobede, a raduje nas da su naši krilni aduti Crnov i Pezo svojom igrom najavili svoje prave vrijednosti i mogućnosti, za koje čvrsto vjerujem da su i iznad one viđene ove subote. Prije tjedan dan, na gostovanju v iste te spomenute maksimirske šume, samo na onom dijelu de stanuju Ravnice, tugovali smu zbog gola primljenoga v 88. minute, a sad smu ga v iste te minute zabili…kaj ćeš, to ti je nogomet. Bilo kak bilo, puno opuštenije se pripremamu za novu tekmu i gostovanje v lepom i pitoresknom Samoboru. V grad fašnika krećemu z namerum da domaćinu pokažemu i dokažemu da i „Turopolci piju vino z lonci“ i da ih vuz to uverimu kak su samoborske kremšnite spram turopolske gibanice – običen slatkiš. Živele naše orejnače i makovnjače…!!!

Na kraju bi, eto, loptu ipak malo spustil na zemlu pak bi vam s'em skupa poželel da svetek Svih svetih provedete mirno i dostojanstveno, vuz krizantemu i svećicu na grobu, spokoj v duše i pokoju suzu v okeku spram i  v sećanje na naše najmilije teri više nisu z nami. Predahnite i uzdahnite za obiteljskem stolom vuz racu ili gusku z mlinci, pomolete se pri tem i nazdravete z čašum, još navek mošta, za s'e nas teri nastavlamu svoje životne putešestvije po majčice zemle. Živeli!!!