CRTICE IZ KURILOVEČKOG NOGOMETNOG ŽIVOTA

Kurilovečki vikend u kojem su u čak pet uzrasnih kategorija nogometne snage odmjerili NK Kurilovec i NK Vrapče, na žalost je pokazao i dokazao, srećom nevezano uz nogometnu igru, da je nekima bez sumnje mjesto u najpoznatijoj vrapčanskoj ustanovi

 

„….ONI SU, FAKAT ZA – VRAPČE!“

 

Zakaj i čemu ovakov naslov, objasnil vam bum malo kešneje ili kak bi to „književno“ rekli – bit će vam jasnije, malo kasnije. Nikak ne bi štel uvodni dio još jednoga prelepoga proletnoga vikenda pokvariti z bedastoćami kakve moreju zrasti samo v zelenim, pomalo nedojeb…. i frustrirajućim vijugama.

Also bite, krećemo s petkom popoldan i terasum punum veselih roditelja, a terenima punim malih i velikih igrača koji su odrađivali zadnje treninge prije utakmica koje ih čekaju toga vikenda. Lepa i topla klupska atmosfera dala se s prstima napipati v zraku pak smu se i mi kibici pridružili iste. Razme se da kvoruma za belu pak nismu imali jerbo je Ćiro bil, pogađate već, pri punice na Odre, Senad još navek na treningu, a Bašo v svojem carstvu veš mašine i sušilice. Miki, Beco i ja sedeli smu za stolom i zevali prema vratima v iščekivanju da se bu ipak pojavil „negdo četrti“, ljubomorni kaj standardna ekipa roditelja pri stolu do našega već naveliko vudira belu. Čuda se ipak događaju pak se tak na vrate konačno pojavila Becina ženica Nina, tera zapraf v klubu ima status z „milijunaša“ – „Jocker zovi“. Tak ju Polona, pardon teta Zdenka, zove ak se v bircu naredi prevelika gužva i frka, a mi kibici ju znamu nazvati ak nam fali taj četrti za belu, a mi se, eto, baš nabrundali za igru. „Jocker zovi“ navek bi se od prve javil kaj, naravno, svi ubrajamu u nezinu nesumnjivu vrlinu, a pod manu je znamu prikrpati činjenicu da je zadrti i fetivi „hajdukovec“, pak ne čudi da je v nezine „bile mašte“ Livaja jači igrač i od samoga Ronalda!? No, nek je bu, mi je tu ionak ne mremo pomoći, ali tu je večer pokazala, za Mikija i moju malenkost u zao čas, još jenu svoju vrlinu. Nina, naime, odlično igra belu i baš je tu večer to i potvrdila pak su nas ona i nezin dragi glatko zmazali 6:2. Pajdaš Miki malo mi je bil nervozan pak je časa vikal na me, časa na svojega i našega Pavu, čak je štel prekinuti igru pri rezultatu 4:1. Jedva sem ga odgovoril od toga bezumnoga „talijanskoga“ čina pak smu ipak nastavili svoje „muke po bele“, a mene je utešil, ko drugi neg moj Pavo, svojem, v više navrata opetovanem, zaključkom – „Vavo, neće karta poštenoga čoveka, jel da?!“.

Bez obzira na poraz, bilo je to još jedno naše tipično i već uvriježeno druženje, kao uvertira v zutrašnji dan v kojem nas čekaju tekme, a nadasve ona domaća seniorska kontra Vrapča, v tere bi nam pobeda došla „kak kec na desetku“. Vu tem sem iščekivanju i nade i sam napušćal klub i pri ulasku v auto se prenerazil: pod krovom na istočne tribine očito je, sred te mrkle noći, bil veliki tulum naše „zelene mladeži“. Muzika, do zla Boga agresivna, ne da je treštala neg je parala tu proljetnu i noć i nebo, a dojam ludila potvrđivala je neartikulirana vriska koja je, valjda, trebala biti dokaz i potvrda ekstaze i transa v kojem ta skupina mladeži očito i nekontrolirano uživa. „Bože, de je i u čemu je ta lepota toga „indijanskoga uživanja“ i iživljavanja?“ – bilo je pitanje na koje mi vjerojatno ni sami akteri toga tuluma ne bi znali dati odgovor.

Subota je osvanula još lepša i toplija, sunce je kupalo igrališta i terasu koju su ispunili roditelji, pri čemu su se tateki odvažili na kratke rukave, a mamice izložile svoje lišce tim toplim zrakama, uživajuć u Zdenkinim kavama sa i bez mlijeka. Zdenkin sem šank ukrasil z lepem buketom narcisa i doprinesel da i mi v klubu obilježimo taj plemeniti i humani dan. Normalno da mi ni pod razno ni palo na pamet da škrtoga precednika pitam jel mi bu vrnul peneze… Prelepi ugođaj podebljala je i spoznaja da su Bašo i Kata već v punom pogonu glede pripreme gulaša teroga bumo, razme se, posle pobede, svi slasno i zdušno zmazali. Na terenu su naši mlađi pioniri zgubili od vršnjakov z Vrapča (0:2), ali su se oni stareši odma pobrinuli za osvetu z glatkih 3:0. V isto vreme, samo na terenu v Vrapču, naši su kadeti minimalno poraženi (1:0), ali su zato juniori minimalno pobedili (2:3). Oni pak najmeni, prstići, vu tu su dobu slavili pobedu v lokalnom derbiju v Vukovine…Bravo, klinci!

Vreme obeda tiralo nas je prema domu, ali sem se prije toga sekak moral navrnuti do Rojca kak ne bi ostal prikraćen za teru besedu i mudrost, kakve su moji pajdaši Rojc i Buki svaku subotu sipali v prilično velikemi količinami. Vuz put sam ih počastil z Pukanićevemi kiflicami pak su sad leže mogli podnošati svaki novi škropec. V „brišućem letu“ nas je obišel i naš prezauzeti pajdaš Karas, ali to su ipak bile dve nove, kratke i slatke runde, kaj smu pozdravili z odobravanjem. One putne smu, kak se i šika, popili pri šanku i konačno se razišli prema obedu, doduše ne puno pametneši, ali zato za čudaj škropcov i medice bogateši.

Na obed domom nisem ni dospel pak me je Bašo utešil z nogicami z gulaša, čiji je zamamni miris već gospodaril celem bircom i salum. Konačno je na red došla i seniorska tekma na tere se i ni skupilo baš Bog zna kaj gledaocov, ali mi je bilo drago da je med malobrojnima bil i naš bivši precednik Gabelica. Bogu fala, dečki su na terenu prikazali jako dobru i odgovornu igru teru su sveprisutni Alili i mali vražiček Bakula okrunili z dva gola, a već na otvorenju drugoga „polčasa“ Baki pogađa i drugi put, za velikih 3:0. Ali, tu pesme nikak ni bil kraj jer su i dečki z Vrapča vrlo solidna momčad tera je sekak štela to dokazati i na terenu. Po času su smanjili na 3:1, a onda imali priliku z penala zabiti i potpuno se vrnuti v tekmu. Srećum, Išek je pečital udarac njihovoga najbolega igrača Tomšića, vlovil i čvrsto zagrlil loptu i sačuval našu prednost. Mogli su gosti možda po tem i ublažiti poraz, baš kak smu i mi v par navrata mogli i morali podeblati prednost. Sve u svemu, jako dobra tekma, odlična prezentacija naše dečkov i zaslužena pobeda, uz, verovali ili ne – napokon normalno i objektivno suđenje!!!

Razme se da smu uživali v pobede i dali si oduška i z gemištima i z vrhunskem gulašom i z belum. Drago mi je da su i naši večiti pratitelji na svemi tekmami, gospon Brajković i pajdaš Drago, imali priliku uživati v ove Bašine kulinarske delicije, baš kak mi je žal da ju naš „broj 1“, Franc, ni dospel probati. Malo me čudi da mu se baš tak žurilo domom….valda je otišel čuvat onaj svoj znameniti lift…Belu nam je posle pobede bilo poseben gušt odigrati, a razme se da su Ćiro i Miki bili poražena strana….a kaj ćeš, neće karta navek poštenoga čoveka….

Posle prelepe, sunčane i v narcisama okupane subote, posle odlične igre i pobede, posle super gulaša, mrzloga gemišta i zmagajna v bele, nedela je trebala biti dan za gušt, uživajne i idilično opuštajne. Ali, vrag fakat nigdar ne spije pak se i sad zbudil v do zna teru dobu noći i napravil pizdariju v režije one iste zelene mladeži tera po cele noći nori i tulumari po tribina. Da su zeleni i mlečni, dokaz su ostatki čipsa i smokija teroga zobleju i po tem rastepeju po cele tribine i okolišu, a dokaz je i činjenica da ak popijeju teru pivu, odma ispadaju van z koloseka i ponoriju pak razbiju sve te steklene flaše, a steklo hitaju po tribine i igralištu na terem budu već zutra igrala mala deca. V noći ze subote na nedelu, kad se vura menala i pomicala napred, očito su svatili da jem bu ta jena vura falela pak su pili i ružili jače i žešće, a shodno tomu, jače i žešće su i ponoreli i prolupali. Njihove mladenačke životne zablude i ludilo promoviralo ih je u obične vandale i huligane jerbo su te noći uspeli porazbijati šajbe na klupske sale, dakle na gradske imovine za koju svoje teško stečene kunice izdvajaju i njihovi (ne)sretni roditelji. Policija je, razme se, odelala svoj del posla i sastavila zapisnik o spomenutom vandalizmu, a bogami si bumo i mi u klubu dali truda da dojdemu do te, za sve nas jadne i poražavajuće, istine.

Za kraj tek preporuka svem tem mladem herojom, bole reći jazavcom: dečeci, bilo bi puno uputnije i primerenije da se borite za naklonost te deklice tere vas prate, da se primlete za ručice i vrebate slatki moment kad bute teru mogli kušnuti. E, tu se pokažite i dokažite da ste frajeri, kamen v šajbu zna hititi svaki, pak i najvekši bedak na svetu.

U protivnom ne bu vam druge neg pomoć poiskati v najpoznatije vrapčanske zgrade, specifično i prepoznatljivo žute boje, teru obični puk v svojem žargonu zove – ludnica. I to poiskati čem prije, već zutra, predi sega za vaše dobro, a bogami i za dobro sve nas….zajdni je čas!

Žal mi je kaj sem ovo štivo na kraju moral završiti v crnom tonu, ali izbora baš i nis imal. Najgore bi bilo sve to premučati i porinuti pod tepih….pak se toplo nadam da ste toga i sami svesni. Lepo vas sve skupa pozdravlam, radostan kaj nam na vrata sve glasneše kuca dragi i sveti Vuzem….A ž'nem i zeko i pisanice, drenek i maslinova grančica, proletno cveće i šare živopisne boje….pri čemu ni šunkicu, jajca i luk ni smeti pozabiti ni zanemariti…Ajd bok!