Vladimir Stepanic.jpg

CRTICE IZ KURILOVEČKOG NOGOMETNOG ŽIVOTA

Tekst piše: Vladimir Stepanić

V MAČU SMU SE SAMO JEMPUT NAKOSTREŠILI KAK' PRAVI MAČKI…

Nema sumnje da Mače spada v malo moderneša zagorska sela, kaj vam je mam jasno kad z Brajkovićevem, takaj modernem busom, uplovite v centar sela. Lepo vređeni trg z neizbežnem kružnem tokom oko teroga je „zraslo“ i par višestambene zgrade, vatrogasni dom, dom kulture i, razme se, dve-tri još neizbežnije bertije, odaju dojam lepo posloženoga i pitomoga zagorskoga mestašca.  A da je ipak reč o tipične zagorske sredine, uveril sem se v prve bertije v tere su stoli već v pol jedanaest bili puni „žuje“ i gemišta. Muži su se očito rano zdigli i v zube deli krišku, dve sira i komačec špeka, nekteri su možda dospeli i zdelu žgancov zmazati pak se ni za čuditi kaj telo posle toga potrebuje kupicu ili dve vina, naročito onoga tero je vinom postalo prije nepune osem dan.

 

Igralište je mam iza toga trga, nekak stisnuto zmed zgrade na južne, ceste na zapadne i betonske tribine na istočne strane. Jedino na severu ima malo lufta, ali i tam je velika hiža z još većem gruntom na terem lopta gusto završi pak je gazda s'aku nedelu dežuren kak bi ju puknul prek plota i vrnul na igralište. Malo dale od toga grunta, na malomu brešćecu ponosno v zrak štrši  lepa cirkvica, a oko'jne su raštrkani pretežno črni mramorni spomeniki na selskom groblju. V pozadine s'ega, na još vekšim bregima, ocrtavaju se meje de tere šumice, med tere se pak, ispod stare kleti, ubacilo i de tero trsje. S'e u s'emu, čist lepi i topli zagorski prizor i ugođaj…

Ugođaj su podeblali domaći kibici teri su se pukali z okolne tople bertije i načičkali pod krov tribine kak bi se skrili od dosadne kiše. Z razglasa su treštale domaće zagorske popevke tere su ti isti kibici lepo i rado popratli, pomalo pevušeći ze svojemi premuklemi baritoni. Na terenu teri je, za čudo, posle višednevne i celonoćne kiše, bil v čist podnošlivom stajnu, domaći se oružar pak trsil malo podeblati linije tere je kiša skroz zeprala.

Mokri i gnjecavi teren, kiša, tek tri ili četri celzijusi, sastav bez požutjele Mate i Grdoga…nisu nam ni pod razno išli v prilog. Tomu treba dodati i naoko besne i goropadne Mačane teri vam mam nastoje dati do znanja do je ovde domaćin i do je gazda v „nihove kukuruze“. Ta se goropadnost mam zarazno preseli i na tribinu med kibice teri su skakali i jamrali na s'ako mahajne prvoga pomoćnoga suca na kontra strane, a najvekši pritisak, zapraf, dolazi z domaće klupe tera se hotimice diže, buni i protestera, v pravilu bez ikakvoga razloga i povoda. V cele takve atmosfere naši su se dečki čist dobro i lepo snašli i nakon deset uvodne minute prilično primirili i spustili na mokru travu „hudoga“ domaćina. Na žalost, upraf je mokri i s'e gnjecaviji i teži teren bil i naš najvekši protivnik jerbo nam je onemogućil bilo kakve primisli na našu igru i prisilil nas na ispucavajne lopte, kaj je bil jedni izbor v niz situacije. Uspeli smu mi doduše složiti par lepe akcije, zapretiti z par kornerov, Crnov je moral bolje iz slobodnjaka z „njegvih“ 25 metri, baš kak i Puška v jedne situacije z 14-15 metri, doduše malo skosa….Nismu baš bili „laka roba“ nit „mali mišeki“, kak su to domaći „mački“ očekivali, a bogme su i nihovi kibici s'e češće komenterali – „jebate, ovi dečki čist lepo igraju…“. Baš kad mi je osećaj zadovolstva zbog našega otpora i igre nadjačal osećaj zime, dobili smu „glupi“ gol, po malo v našem stilu. Samo časek neodlučnosti dopelal nas je v situaciju da moramu posegnuti za glavometom v našem šesnaestercu, pri čemu smu loptu uspeli izbaciti tek na glavu domaće petice Vukadina teromu ju z dva-tri metre fakat ni bilo teško porinuti v našu mrežu. Eto, zbog je'ne bedastoće činilo se da su sav mokri trud i zimska muka bili uzaludni. Loš dojam pojačal je i drugi pomoćni teri je na isteku zadnje minute nekaj uporno mahal, kak da je sudni dan, a onda brže-bole, kad je glavni označil kraj, odbežal do'jnega baš v stilu tužibabe, kak bi mu tužil našu klupu. Livada se svesno promoveral v ulogu žrtve pak je bil najglasneši v rečniku i v gestikulerajnu, samo kak slučajno Senad ne bi fasoval crvenoga. E, zato ga je fasoval Dinko pa se gospon Livada i trava službenoga igrališta više nisu mogli družiti ni međusobno gaziti v drugom poluvremenu.

Nastavak je zadržal obilježja prvoga poluvremena, a nakon 15 minut nagrađena je naša kuražneša igra. Na desnom boku su Ćos i Crni zvarali domaću obranu, a odlični ubačaj lukavo prati i šmeka mladac Pušić i loptu glavom neobranjivo posprema v mrežu za velike 1:1. I domaći su se posle toga našli v neočekivanemi brigami i kak da su malko zgubili kompas. Haramustek nam je delal najviše problema, no sreća je da mu suigrači nisu bili ni približno tak dobro raspoloženi. Stvorili su, doduše, je'noga zicera iz kojeg je lopta završila v našem bloku, a s'i ostali nihovi napori bili su većinum stihijski i pomalo, onak' na silu, bezglavi.  I tak je bilo s'e do kobne 89. minute kad smu već bili uvereni da je veliki bod v žepu, ali nas je domaća pričuva Radić na najružniji način vu to razuveril. Alili ni zdržal do kraja jeden duel ze spomenutem pak mu se lopta sretno i spretno odbila v for, ni Franko ju ni uspel krajnem naporom dosegnuti  tak da domaći dečec ni imal izbora neg ju puknuti v naš prazni gol. Da ne veruješ, da poludiš, da popizdiš….opet te jebene zajdne minute…

Razme se da razmemu radost i noriju domaćina zbog gola i pobede ostvarene v zajdni čas, ali nikak ne razmemu domaći stoperski par teri je veselo dobežal do naše klupe i z biranemi rečima počastil našega trenera: „Evo ti ga, jebem ti mater klošarsku…“. Čul je to i Alili pa se uputil do ovih „kulturnjaka“ po dodatno objašnjenje slijedom čega se situacija na terenu, bez obzira na već odfučkani kraj, malo zagužvala, ali srećum i vrlo brzo smirila. Igrači su se povlekli na Bogom dano tušeranje, samo je Senad nervozno šetal po parkingu, vidno iznerveran istupom navedene domaće igračov. Pokušal sam mu skrenuti misli i lažno ga utešiti z rečima „naj se srditi, ali mi se čini da ovi dva „biseri“ nisu ze zagorskoga đunđa (čitaj: ogrlice), prije bi rekel da su tvoji „zemljaki“ pak se naj preveć čuditi…“ Nisem baš bil uveren da sem v svoje misije utehe uspel, no vreme ionak kleči s'e rane pak bu valda i ovu zalizalo…

Razme se da smu putujuć domom, v autobusu mejne više mučali i študerali o zle sudbine tera nas prati vu te zajdne minuta utakmice. Do zna, možda je s'emu kriv baš taj autobus teri je v jutro kesnel dobre pol vure pak smu v Mače i malo zakesneli i nismu imali cajta pripraviti se za tekmu kak Bog zapoveda. Onda te malo i nervoza spopadne i preuzme, em nismu vični igrati v nedelu v pol dan, em je kiša, zima, teren raskvašen, gnjecav…i komu je onda, prosim vas lepo, nogomet na pameti!? Tak da se lepo zna – za s'e je of put kriv, obznanjujem to i proglašavam javno – Autobus! Nek ide v vražju mater i taj zločesti autobus….

Also bite, posle dugo vremena smu tekmu igrali v nedelu pak v subotu nismu znali kam bi sobum. Sam Bog da su nas cure z rukometnoga kluba čije je devojačko ime kluba idenitčno našem „devojačkom“ (Udarnik), pozvale na svoju derbi tekmu v gradsku dvoranu. Senad, Depa i ja smu se v pet popoldan smestili na tribinu med rukometne fanatike i prikrpali visokem društvu precednika ŽRK-a i još višem precednika i tajnika ZŠU GVG-e. Drukali smu zdušno za naše mlade deklice, ali nit naše malenkosti, nit Goran, Darko i Joso, nismu jem mogli pomoći jerbo su z druge strane bile stareše i iskusneše puce z Labina. Bil je to derbi samo na paperu jerbo su grali prvi i drugi na tablice, s'e drugo je otišlo debelo na stranu gošće. Ipak nam je bilo drago da smu na delu konačno videli tu našu žensku rukometnu mladost čije vreme tek dolazi.

Druga olakotna okolnost za „praznu subotu“ bila je činjenica da je naš precednik na večer naredil feštu za tek pristigloga unuka Jana, rođenoga Šarić, „devojački“ Vujnović, pak se, Bogu fala, i nas setil pozvati. Došli smu v našu klupsku salu v „rukometnom sastavu“ pojačanom za Dinka i Čirokija, zauzeli svoje pozicije za stolom i brk omastili z finem gulašom i domaćem odojkom. Kak su gosti s'e više navirali na vrata, ni nam bilo ni teško ni zapoveđeno donesti odluku da se malo povlečemu i preselimu v susednu salu t.j. v naš kafić de su na stolu mam osvanule karte. Ćiro i Senad su se drznuli izazvati Depu i mene, a Dinko je za to vreme bludel po svojem mobitelu, mazal orejnaču i praznil čaše črnoga vina. Tek vuz put bum spomenul da smu Depa i ja zmazali izazivače z glatke 3:1, tak da sem nastavil pobednički niz od petka kad smu pak Ćiro i ja zmazali izazivače z redova roditelja, Silvija i Davora, doduše z tesne 2:1. Z obzirom da nas je jutro čekal put na prethodno opisanu utakmicu, druženje smu okončali oko pol jedanaest i zafalili precedniku kaj nas je počastil i svrstal med svoje uzvanike. Još sem ga na rastanku prosil da mi sekak javi jel v jutro idemu na tekmu skupa ili da se sam otpravim na bus teri kreće točno v 8,45!?  Razme se da mi ni niš javil, ali je zato njegva ženica bila korektna pak mi je točno v 3,37 v rano jutro napisala i poslala prekokrasni SMS, citiram: „Jutro, samo vam javljam da ne bude imal tko ići na utakmicu jer je mrtav, tak da se znate organizirati…“. Prosim vas lepo, jel tomu treba kaj dodati ili oduzeti!? Fala ti, dragi precedniče…..živio naš mali Jan, naš novi centarfor iz dinastije Šarić!

P.S. Svaka sličnost sa Mijom Šarićem – sasvim slučajna i isključena. Ajd, bok…..