CRTICE IZ KURILOVEČKOG NOGOMETNOG ŽIVOTA

Uskrsni vikend u Sportskoj 2A

 

KAK NAS JE JE'NA PISANICA RASTUŽILA ZA VUZEM....

 

A uvertira za najveći svetek s'e katolikov, ma de bili, bila je više neg lepa i obećavajuća: Veliki petek na Gorice pun sveta, kam god kreneš – v centar, na plac ili na semišće – gužva i “ludnica” od naroda, s'e u s'emu jeden lepi i tipični predblagdanski štimung i muving, dodatno nakinđan ze sunašcem tero je raširilo svoje vedre i tople zrake. Razme se da se delalo skraćeno, do pol dan, pak su i terase kafića bile dupkom pune veseloga puka teri je napokon mogel hititi i svleči plašt kojekakve “korona zabrane”, z teremi se boril pune i duge dve lete. V takvom smu lepom ozračju i mi v Kurilovcu iščekivali zutrašnji derbi z vodećum momčadi lige tera nam dolazi iz zagorske metropole, znamenite i po čuvajnu uspomene na život i običaje krapinskoga pračoveka...

 

Baš kak bi zbegel tu gužvu i norhaus, v petek sem mam iza osem vur nakratko “zbrisal” z posla (razme se, na pet do deset minut) i podigel na tržnice šalatu, luk, matovilec, rotkvicu...teru smu kolega Tomek i ja već dan prije naručili pri naše “kralice povrća” Slavice. Nis imal srca zaobijti ni Slađin štand pak sem zel malo jagode i banane, kakti planerani “protuotrov” šujnke, luku i hrenu teri budu toga vikenda v glavne gastronomske uloge. A srčeko mi se dodatno otprlo i razgalilo kad sem prešel vuz mali stolek na terem je curica, a ni imala više od 12-13 let, nudila svoje pisanice i to baš onakve negdašne, v čijem je slikajnu i ukrašavajnu glavnu reč imala lupina od luka. Mam sem kupil jenu kutiju od deset komadi, sreten zbog “starinske” pisanice tere sem se neplanerano domogel, a još sretneši zbog osmeha i zahvale te male “prodavačice pisanice”. Već oko pol devet gužva je na tržnice išla prema svojemu vrhuncu pak sem bil sreten kaj sem pastrve v ribarnice pri Sokolu kupil još čera. Ali, čekalo me je još jeno “rizično” putovajne i to baš do semišća de sem, razme se po ženine zapovesti, moral kupiti malo svečaneši kožni stolnak za stol na terase, po mogućnosti v zeleno-žutom koloritu i dizajnu. I tam je već bilo sveta k'o u priče, ponuda na do zla Boga dotrajalemi i mrskemi štandi nigdar veća, potražnja ipak malo sramežljivija, kaj i ni čudo jerbo je stopro bilo devet vur. Ali, to ipak ni bil razlog da šatre već nisu bile prilično pune sveta, kaj više, neki su već na veliko konzumerali friško pečene srdele i komade oslića, teri su na Veliki petek bili logična i “zapovedana” ponuda. Zbrisal sem ze semišća bogateši za, lokacije primerene i tipične slike i, dakako, za novi kožni “vuzmeni” stolnak.

Vraćal sem se na posel po Miošićeve vulice, svesten da sem na avanturu zvanu “tržnica i semišće” potrošil puno više od obećane pet do deset minut, zapraf skoro celo poluvreme. S'ako se jutro, odlazeć na posel, vozim po te vulice i s'aki sem put iznova i s'e više šokeran: z je'ne i z druge strane vulice zgrade niču kak glive posle kiše, zgrade betonske, velike i ogromne...pomalo zastrašujuće. Porušane su i nestale neke hiže i hižice kak bi mesto oslobodile za ove “betonske nemani”, nema više ni prazne placov, možda samo dva-tri, s'e drugo je velika “betonska šuma” tera raste s'ega pet metri od trotoara. A z te šume s'akoga dana nadire i gmiže s'e više naroda, autov i beciklinov, gužve su s'e veće, čekajne na semaforu s'e duže...Lepo moje selo, lepi “moj” Kurilovec, kam si mi nestal i kam si mi se zgubil...!?

Vu tem tjeskobnom promišljanju i osećaju sem se vrnul na posel i bez brige i napora oddelal s'e radne obaveze tere su me “čekale” do pol dan. S'i smu si čestitali “Sreten Uskrs”, žureć se s'aki prema svojem autu, kak bi se čem prije domogli svega doma i svoje obitelji. Naredil sem još jeden krug z autom po svojem Kurilovcu, izbegavajuć v širokem luku Miošićevu “street”, kak bi možda ispred teroga kafića prepoznal nekteri poznati auto ili drugim rečima, nabasal na nekoga od “svoje”. K'o za vraga, s'i kafići, od Abrahama, Babrige i Krmpe puni k'o čep, ali nigde nikakve poznate makine ili bar auteka pak je i odluka bila logična: odi ti, Vladek, lepo domomek...

E, sad, da sem znal kaj me doma čeka, ne bi, boga mi, ni pod razno delal taj dodatni krug. Marko je vane složil stol z onem preštimanem stolnakom z placa, skuval vruću i mirišlavu kavicu, a vuž'nu i mrzlu i još lepše dišeću šlivovicu, a k s'emu tomu v roštilju su već vuglen i trešće bili spremni za “akciju”. Cela ta topla slika, pojačana z još toplešem sunčekom i veselemi pesi Donom i Bennyjem, ćerkum Ivanum tera se upraf vrnula z manikure, z minute v minutu je nudila s'e više razlogov za guštajne i uživajne. Kak mnogi užitki idu čez želudec, tak je i pastrva z roštilja bila za prste polizati i kulminacija s'ega viđenoga i doživlenoga. Vu tem silnem zanosu i transu čak smu zabili suzu pustiti za članovima familly teri su bili na poslu (ženica i zetek)...kaj ćeš, nigdar ne mre s'e biti savršeno...

Posle ove mini idile, sledi vuzmena seoba naroda via Sportska vulica, znamenitoga kućnoga broja 2A, teri skriva dom “najvećega maloga selskoga kluba na svetu”. Klinci imaju završne treninge, seniori svoj laganini uoči zutrašnjega derbija, a na programu je i tekma juniorov kontra vršnjakov z Ravnice. I dobili su naši juniori tu tekmnu, teško i zasluženo, 2:1, a trener Rašo je bil vidljivo sreten, prvo zbog pobede svoje pulenov, a onda i zbog nove, fajn prikraćene, ali moderne frizure. Čestitali smo mu i na pobede i na nove frizure, a onda se prijeli svojega posla, pogađate već – bele. I ne bum vas više zamaral z detalji do je i protiv koga igral, do dobil, a do zgubil jerbo to ionak ni najvažnije na svetu (naročito ak' bi ja, ne daj, Bože, bil gubitnik). Puno je važnije da je celi klub već pomalo dišal na Vuzem, kaj zbog opuštene i ležerne atmosfere na terase i okoj'ne, a takaj i zbog mirisa šunke teru su gospon Mihalić i pripadajuća mu draga Kata kuvali vu velikem, dakako Ćirinem kotlu v kujne. Očito se za zutra sprema Vuzmena gozba v klubu, a v prilog tomu je govorila i hrpa od 120 jajec tere je Kata s'e redom očistila i otrebila ze svojemi nejakemi ručicami. Ne mrem reći da i Bašo ni dal svoj prilog cele ove akcije pak je za promenu konačno slekel onu svoju “rit i plot” plavu majcu z reklamnem natpisom jene stranke, razme se da ni bitno tere, bitno je da je ista – vladajuća. A do zna, možda čovek ima kakvu proviziju za tu putujuću promidžbenu uslugu izloženu na pogrbljenim plećima i junačkim, doduše, sad već naglašeno manje mišićavim i “opuštenijim” grudima...!?

V subotu je pak, do drugi neg gospon Vakula, naredil novu pizdariju i dovlekel mrzli veter teri je potiral sunašce i navlekel oblake v sto sive i črne nijanse, a ž'nemi hitil i veliku sjenu na taj dragi i sveti Vuzem. Srdil sem se je'nu dobu i na samoga dragoga Bogeka i pital se zakaj gosponu Vakule dozvoli da se tak igra z nami i zajebava nas z temi naglemi promenami vremena!? Zbog toga su jeb... vetra i naši limači zgubili tekmu od zaprešićkoga Intera: vodili su, doduše 1:0 dok je veter puhal n'em u korist, ali kad se vrag okrenul kontra, eto ti i kontra rezultata – 1:2 za “dripce” ze Zaprešića. Popili smu “od tuge” par medice i razišli se, mili moji kuda koji...

Ja sem se navrnul k Ćire teri je doma, v duhu “stoletne” tradicije kuval domaće šujnke v kotlu i to komada tri: svoju, Krmpotićevu i Tičinu. Već je bilo pol dan pak sem računal da su šujnke već možda i kuvane, a bunceki, kak se i šika, serverani na stolu. Jest da je brojna ekipa već zmazala dva bunceke, ukrašene z hrenom i lukom, ali me dragi pajdaš i domaćin Ćiro utješil kak trećega, onoga z Tičine šujnke, čuva samo za me. Za čas ga je zvadil i rastrančeral, još se ž'nega kadelo i parilo i širil se miris.... E, jebi ga, tu nastaju problemi jerbo to ni bil onaj poznati i iščekivani miris bunceka, bil je to miris teroga obično zovemu – duva. Sam Bog da sem, bez obzira kaj sem već bil fajn gladen, pojel samo jen zalogaj, iak mi je i taj odma bil sumliv. Sam Bog da je i Ćiroki posegnul za jenem zalogajem i isti čas “zatiltal” i v neverice raširil oči i zatrdil nosnice. “Dečki, z ovem buncekom nekaj ne štima, najte to jesti...” - “razveselil” je vlasnika Tiču, a nas spasil od daljne moguće probavne smetnje i posledice. Za utjehu sem si popil rakijicu, v nade da bu “vubila” duvu tera me još navek progajnala i “sit ko puh” produžil do Rojca kak bi skratil vreme do tekme.

Bogme sem ga skratil kak se šika jerbo sem mam od Rojca otišel na tekmu, na domaći derbi kontra vodećega Zagorca. Vreme se, na žalost, dodatno “skurvalo”, ne samo da je puhalo, neg je bilo doslovno – zima. I baš je taj prokleti i jeb.. veter kumuval golu teroga smu prijeli već v treće minute. Zapraf, nismu ga prijeli neg smu si ga sami zabili i narivali. Loptu, tera je po boje šara baš kak pisanica, ubačenu z kornera, veter je tak nezgodno zafrknul da je pogodila nesretnoga Rašu, ni krivoga ni dužnoga i zakoprcala se v naše mreže!? Do bi rekel da bu ta je'na jedina “pisanica” tera je završila v naše košare, pardon mreže, odlučila pobednika!? Ne sećam se da su Zagorci posle toga stvorili i jednu jedinu priliku tera bi se zvala “stopostotna”...Na druge strane, Đeki (Selman) je moral biti precizniji z glavum, ali mu to nikak ne mremo zameriti s obzirom da je još junior. Morali su i Tolj i Mijo biti precizniji i silovitiji v par navrata z distance pak bi možda vlovili remi v ove tekme, a to bi bil daleko pravedneši ishod z obzirom na prikazano na terenu. Našim dečkima fakat nemamo kaj zameriti, odigrali su odgovorno i poslovično borbeno tekmu kontra lidera prvenstva i čak bi rekel ostavili bolji dojam od protivnika. Ali, nogomet je to, braćo moja, a lopta je po do zna teri put dokazala da je nepredvidiva i okrugla....naročito kad ju veter “pomiluje” i pošele v neželjenom pravcu.

Jest da smu bili pomalo nesretni zbog poraza, ali ne vu te mere da posle tekme ne bi seli skupa z dečkima i počastili se z Katinemi rolanemi šunkicami, z jajci, lukom i hrenom i razme se, francuskum šalatum. Drago mi je da su nam se pridružili i naši kibici, a med'nemi i jena klupska legenda – Joža Babrigov. Ni kolačov ni falelo jerbo je Kata oplindrala pol birca, uključujuć i trenere, kak bi skupila peneze za kolače, bez obzira kaj je škrti precednik pri tem zafrknul z nosom....Hitili smu i par partije bele, ali to ni trajalo dugo jerbo smu videli da već i Polona malo frće z nosom, umorna od celodnevnoga boravka v bircu i želna doma i počinka. I kaj nam je onda drugo preostalo neg si čestitati i poželeti sreten Uskrs i pokupiti se domom. 

Vreme v nedelu, na sam Vuzem, pak vetrovito, pomalo tmurno i mrzlo, bilo je razlog dodatnog razočarajna jerbo nam ni dozvolilo da se posle obeda bar malo prešećemo po vulice ili kvartu. Ali, nema te nepogode ni tak mrskoga vremena tero bi v srcu moglo pokvariti radost Uskrsa, toga tuliko iščekivanoga, dragoga i svetoga blagdana, teri nas je s'e i ovo leto, pune nade i vjere, skupil za obiteljskem stolom.

Nadam se da je i s'em vam uistinu bil i sreten i blagoslovlen, kaj vam na kraju od s'ega srca i želim!!!