Vladimir Stepanic.jpg

CRTICE IZ KURILOVEČKOG NOGOMETNOG ŽIVOTA

Tekst piše: Vladimir Stepanić

BOLI DUŠA, BOLI SRCE….

I navek je tak bilo pak ni denes ni drugač kad doma zgubiš tekmu teru ni pod razno i niti v najružnije primisli nisi planeral zgubiti. Naročito kad ju zgubiš na način kak se to nam dogodilo v subotu pri čem bu statistika zabiležila kak su dečki vrbovečki vu te devedeset minut s'ega četiri put puknuli po našem golu i pri tem zabili tri gole!!! Za neverovati, za lasi si spukati….

Tragedija je to veća ak se prisetimu da smu goste z Vrbovca totalno nadigrali v prvom poluvremenu, fakat je nigde ni bilo i s'ega su jemput, z daleka i sramežlivo, puknuli po našem golu, bole reći vuz gol. Na druge strane mi smu furt kružili oko njihove šesnajst metri, pritiskali, pokušavali (Ćos, Crnov…), ali gola ne bi zabili da ga jeb…pri čem je i nihov golman Zrinščak odigral zapaženu rolu. Zabadav nam ta silna dominacija, totalni posjed lopte i kilometri kruženja oko gola, kad gola nismu zabili pak se s'e svelo na kruženje spodobno onomu k'o „mačka oko vruće kaše“, a „suma sumarum“ prve 45 minut svelo na onu – „uzalud vam trud svirači“….Zato mi je već pomalo bedasto papagajski kreščati – „carstvo za strelca, kralevinu za killera“!
V drugom poluvremenu nam je Vrbovec prodal istu foru kak i prošle sezone pri n'emi doma: iskusni Slišković odma se z klupe preselil v igru, a dvajst minut kešneje pridružila mu se i „opća opasnost“ z dinastije Colarić – Josip. A da s'e skupa ne sluti na dobro moglo se namirisati već v 51. minute kad nam je gostujući desni bočni Bubnjar zvučno zabubnjal pred golom i niskem i oštrem udarcem prisilil Lalića na kapitulaciju. Bil je to drugi gostujući udarac v pravcu našega gola, trećega je v 62. uputil prije spomenuti Slišković i z drugoga pokušaja obranu i odbijanec Lalića pretvoril u 0:2, vuz našu podremanu obranu. Petnajst minut kešneje Colarić je dokazal o kakvomu je nogometnomu meštru reč i v svojem stilu, lagano i lepršavo pogodil za neverovatnih 0:3! Jest da je par minut prije mlađahni i očito neiskusni sudec trebal pokazati na kreč v našu korist, ali jebi ga, ni pokazal pak tak nigdar ne bumo znali kaj bi bilo da je bilo…Slaba nam je to i zapraf nikakva utjeha, ali bu zato ostala velika gorčina jerbo smu drugi i treći gol „popušili“ na istu foru: ispucavanje golmana, smirivanje i građenje lopte od strane nezgodnoga Martinovića (teroga smu negda gledeli i v našem dresu), potem sledi negva distribucija i završno opisana egzekucija v dva navrata. Ostaje dojam da su nam vu te situacija vezna linija i ona zajdna bile predaleko je'na od druge, a iskusni i promućurni gosti su to kaznili na nogometno najokrutniji način. I nema se tu Bog zna kaj popovati niti jamrati, bez obzira na dojam da nas je uverlivo porazila momčad koja je v odnosu na našu – vidno inferiorna. E, baš zato ova priča ni mogla imati nikakov drugi naslov osim gore napisanoga.
E, sad, nekaj bumo morali nafčiti na temi našemi greškami, bez obzira kaj na svojemi vučiju bedaki, a oni pametneši na tuđemi. A jel su kaj nafčili dečki budu imali priliku pokazati već v sredu,, na vrućem gostovajnu v Lučkom.
Inače, vikend je na našemi tereni bil fakat bogat z nogometom. Već su v petek odigrane dve tekme „22. Trofeja Turopolja“, v organizacije susednoga nam prvoligaša, HNK „Gorica“. Snage su v jutro odmerili juniori Varaždina i Lokomotive, a popoldan pak „farmaceuti“ z Koprivnice i gosti ze slovenske Mure. V subotu jutro bili smu domaćini „gostima z Gorice“ i opetovano Slaven Belupu. Inače, juniori Gorice pokazali su se najboljima među 6 momčadi (uz spomenute bil je tu i mađarski Haladas) i zasluženo osvojili vredni trofej, zafaljujuć, između ostaloga i najboljem igraču turnira Luki Brleku. Na proglašenju pobednika, nagrade je najboljima imal privilegiju dodeliti i naš precednik…
Kad smu već „pehnuli“ v juniore, onda sekak treba pribiležiti da su naši donesli vredni bod z gostovanja v Španskom (2:2), a isto je pošlo za nogum i kadetima (0:0). Inače, v isto vreme kad se igral spomenuti turnir ,naši prstići i lmači su na „umetne“ odmerili snage z vršnjakima z Dugoga Sela, a mlađi i stariji pioniri na „pomoćnjaku“ takaj z istem protivnikom. Moram priznati da se ni jeni ni drugi, a bogme ni treći i četrti, mislim na naše, nisu baš dobro proveli….s'i su redom zgubili. V nedelu je pak bila revija naše prstićov i limačov jerbo su se, v okviru Turopolske lige, nadigravali međusobno. Pobedili su, razme se, naši, do bi drugi!? Druge postave mlađe i starije pionirov nisu se dobro snašle v Svete Nedelje, „popapal“ ih je tamošni GNK Tigar. Za razliku oj'dne, druga postava kadetov je nadigrala  (1:2) i bodove donesla domom. 
Tuliko o nogometu protekloga vikenda pak bi par rečenice rado napisal i o onemi slobodnešemi i laganešemi temami. Kartajna i bele bilo je v obilju, počeli smu još v četrtek kad je igrala naša repka i v Maksimiru zmazala Dance na putu do „Final foura“, teroga je na najlepši način v nedelu potvrdila nasred lepe i aristokratske Wienne (čitaj: Beča). Also bite, velika i Bogom dana olakšavajuća okolnost u svezi glede bele počiva v činjenice da GM (gospon Mihalić) ima pune ruke posla v oružarnice pak si retko more priuštiti slobodni časek za partijicu bele. Podrazumeva se da se baš vis a vis toga bela v zajdne vreme igra v jene čist drugačije atmosfere, mirne i opuštene, bez vike, galame, kletve i veličajna samoga sebe, kak je to slučaj kad spomenuti sedi za stolom i to baš prek puta mene. Naročito kad skup z menum dobi po tambure, kak je to bil slučaj v zajdna dva okrašaja kad su nas Senad i Ćiro zmazali najprije z 4:0, a onda i z prebolne 6:0. Imal sem dojam da GM pene koše i da bu z vlastite kože skočil van... I bez obzira kaj je je'no pet, šest put opal, za s'e sem na kraju bil kriv, a do drugi neg – ja. Tak da sem se čist lepo priviknul i uživel v ulogu dežurnoga krivca, a Bože moj, negdo mora veseti, pak nek vesi – Pedro….E, sad kad dotičnoga gospona ni blizu, bela je fakat postala čista uživancija i gušt, „laganica i kafanica“ v isto vreme, a pitajne pobednika je postalo čist marginalno i sporedno. Daleko je važneše da imamu „kruha i igara“, razme se i pune čaše, s'e ostalo su nijanse. I kaj si drugo čovek more poželeti neg da GM s'aki dan ima posla prek glave, razme se v oružarnice…
Ali, najde on sebe posla i tam de nikak ni treba pak je tak bil i slučaj v subotu posle tekme. Naime, igrači su, njih desetak, bez obzira na gorčinu poraza, ostali malo duže na okupu v sale i spomenutu gorčinu gasili z terum flašum više „hidre“ ili „heinekena“. Taman su se malo opustili i muziku si navinuli kad eto ti, negde oko osem vur, na vrate, normalno da pogađate, GM-a iliti klupskoga oružara, teri prvo kaubojski otpira vrata, a onda ze svojem podrapanem glasom i više neg glasno zbori: „Kaj je frajeri, ajde, fajrunt je, dosta je bilo te pijače, ajde s'i domom…!?“ Normalno da sem mu odma skrenul pažnju da se on nema kaj petlati med igrače niti ikoga tirati domom, ali gle vraga, v negvu obranu mam je stala negva drugarica z klupskoga sindikata, šankerica Polona, kakti z blagemi rečima: „Ma daj, pa Bašo (GM) se samo šalio….!“ E, sad objasnite vi mene, kak bi to naprimer Aleks, pojavu te spodobe mutnoga pogleda, mračnoga lica i podrapanoga glasa mogel prepoznati i prihvatiti – kak šalu? Ma, nikak i ni pod razno….I inače je GM taj celi vikend furt nekoga vraga jamral i priguzal, pomalo „lajal i na mesec“, baš kak i neki stari kibici iza gola,.pak mu je poraz kontra Vrbovca verovatno došel kak šaka soli na otprtu ranu. Zato mu to bumu zeli kakti olakšavajuću okolnost, vuz onu teru nosi muški klimakterij na izdisaju, vu te cele negve zalutale, ali slikum i rječju bogate solo dionice. I celi „sindikalno protestni vikend“ GM-a bumu skrili iza spomenute olakšavajuće okolnosti i pospravili ga v podrumsku arhivu, mam ispod negve oružarnice.
A probali smu Ćiro i ja, skup z mojem Markom, dio vikenda provesti v dobrovolnom radu v majčice prirode pak smu se otputili v Pustike kak bi travu vuz moju parcelu pokosili, to jest poflaksali i šikaru i trjne v Šilakovečke šume malko preredili i reda v šume naredili. Naoružani do zuba kaj se alata dotikavle, z dve flakserice i dve motorke, prvo smu se hitili na košnju v Pustika. Gle vraga, već za deset minut riknula je Ćirina flakserica „made in China“, pak ju je, nakon tridesetak pokušaja da ju vužge, nezin vlasnik, smiren i pribran kakov već je, zavitlal i hitil v šumu. Tak smu ostali na jene flakserice, tera je, razme se, bila sujena Marku pak je bogec sam poflaksal s'e skoro dvesto metri kanala vuz cestu, čak i vuz onaj teri ni naš neg pripada gosponu Gabelice. Ćiro i ja smu za to vreme prodavali zjake: ja sem pomalo fučkal, on je fest klel, probali smu čak i teri vrgajn zadebati v šume, ali tim „divnim stvorenjima“ z klobukom nigde ni traga ni glasa. Onda smu se preselili via Šilakovina i već na ulasku v šumu nam je bilo jasno da smu zapraf zašli v – prašumu iliti džunglu. Trnja, kupinja i šiberja s'ake fele k'o v bajke, mili Bože, čega se prijeti i od kud pojti? Ja sem se prijel flakserice jerbo je košnja kanala ipak bila mejne zahtjevna i naporna, a ovi dva bokci su nestali negde vu te prašume i samo sem po nihovom zdihavajnu i kletvami, kad bi se na nekaj piknuli, znal da su ipak tu negde, čak i  blizu. Jedva su se zdočkali mojega poziva na „time out“ teroga smu iskoristili kak bi zmazali „king size“ sendviče od sira i tirolke, a za čiju nam je protočnost poslužil tekući jogurt. Jest da je lepo jesti v prirode, naročito v šume, ali ovi dva moji „radniki“ furt su nekaj priguzali – am si nimaju kam sesti, am nimaju kam čašu deti, am jem je sparno i ni zraka v šume….Ni mrzli gemišti z torbe pune leda nisu doprinesli popravku nihovoga raspoložejna, jamrajne su nastavili i početkum drugoga poluvremena krčenja prašume. I gle čuda, zgleda da ih je dragi Bog čul i odlučil jem skratiti muke pak je usledil prekid ove mukotrpne „utakmice“ jerbo je na moje male motorke lanc pukel. Mašala, nek je…bil je to znak za pospravlajne i alata i jedače i pijače, a kak savesni građani pobrali smu i s'e smetje ze šume. Ćiro je i dale putem skvičal kak ne mre nikam, ka se vubil i kak jedva čeka da dojde domom i legne si kak krava (sigurno je štel reći kak bik, bar se nadam da je tak…).  Onda je još dodatno i glasneše zajamral i protesteral kad je videl da sem ja z autom skrenul prema Udarniku, a ne prema negve „male“ hacijende teru čine dva do tri dvorišća. Tešil sem ga da nis bez veze skrenul prema klubu jerbo bumo ono smetje kaj smu ga v šume pokupili hitili v klupski kontejner. Jest da je posredi mali „sukob interesa“ i „zlouporaba položaja“, ali razme se da to ni bil razlog našega skretajna. Polonini mrzli gemišti, mir i ladovina našega kafića, pajdaši teri su prilazili našem stolu i počastili nas z novum rundum….bili su pravi i opravdani razlog pa ak već nismu prašumu očistili kak spada, barem smu klubu priskrbeli teru stotinicu….
Vu tu dobu još nismu bili svesni da smu zapraf na mestu popoldnevne nesreće (čitaj: poraza) i da nas na tem istem mestu za teru vuru budu boleli i duša i srce. Puno više zbog neočekivanoga poraza, puno mejne z razloga kaj v šume nismu Bog zna kaj naredili…s'e u s'emu na večer smu imali jebeni osećaj da smu tu subotu postigli samo to da smu – dreku dali jen veliki šupanec. Ne ponovilo se nigdar više šamarajne takve vrste i fele! Ajd, bok….i najte mi niš zameriti…